Igra napolju ili pred ekranom?

Uređaji poput tableta, mobilnih telefona I kompjutera su poslednjih godina preuzeli slobodno vreme dece širom sveta koje je nekada bilo rezervisano za igru napolju. Danas je sasvim normalna pojava videti veoma malo dete u prevozu, restoranu ili na aerodromu kako sedi i gleda u mobilni uređaj. Mnogi roditelji veruju kako su mobilni uređaji korisni za malu decu jer im pomažu da se informišu, budu u kontaktu sa familijom ili prijateljima, ili razviju određene veštine igrajući različite igrice.

Da li je to zaista tako i da li i koliko vremena mala deca treba da provode za kompjuterom ili mobilnim uređajima?

Mogu reći da sopstveno detinjstvo najviše pamtim po tome što nisam ulazila u kuću od jutra do mraka. Vikendom i tokom raspusta bih ustala i već nakon doručka sestra i ja smo odlazile u sportski centar na otvorenom, čuveni Lug u Bajinoj Bašti, (same!) i tu provodile sate igrajući se sa društvom. Mama je dolazila da nam donese užinu ili da nas odvede kući kada dođe vreme ručka. Tata se često igrao sa nama odbojke, fudbala, badmingtona. Sećam se da smo se uvek igrali nečeg drugačijeg, mašta je radila punom parom i stalno smo nešto smišljali i nikada nije bilo dosadno. Sećam se našeg čuvenog „logora“ koji je zapravo bilo jedno drvo, ali nama je predstavljalo čitav jedan svet. Imali smo i mačku i zeca u tom logoru, i svaki član te male družine imao je neko svoje zaduženje. Kod Nemanje u dvorištu smo se svaki dan igrali Žmurke. Sa Jelenom i Martinom lastiša i preskakanja vijače do iznemoglosti. Ako je bio kišan dan, skupili bismo se kod nekoga i igrali Gluvih telefona ili Zanimljive geografije. Zimi sankanje, grudvanje, pravljenje sneška. Igre bez granica.

Danas je, čini mi se, drugačije. Viktora šetam po svim vremenskim uslovima i uvek svratimo u neki park. Deca su sa roditeljima, uglavnom mala deca, ljuljaju se i klackaju, eventualno ona manja se igraju lopaticama  u pesku (ako ga ima u parku). Osnovaca nema. Barem ih ja nikada ne vidim. Ima starijih srednjoškolaca i to samo dečaci igraju basket.

Šta se desilo sa igrom napolju? Gde je ona žustra galama dece iz dvorišta? Izgleda da su je „pojeli“ mobilni uređaji. Gde se deca danas igraju? Kod kuće za kompjuterom ili su možda osnovci previše „odrasli“ ili previše kul da bi se igrali? Možda sede kući za kompjuterom…

V i ja često pričamo o tome šta nas čeka kada Viktor malo poraste. Da li dozvoliti i na koliko ograničiti upotrebu mobilnih uređaja? Deca treba da idu u korak sa svetom i ne smeju zaostajati za vršnjacima. A opet, sa druge strane, kako odrediti zdravu meru?

Neka od istraživanja sprovedenih u svetu kažu da deca od 8 godina i mlađa provode u proseku dnevno 2 sata i 19 minuta ispred ekrana.
Deca starosti između 8 i 18 godina danas provode 7 sati i 38 minuta koristeći različite mobilne uređaje ili kompjuter. To je oko 53 sata nedeljno !!!
U prosečnoj sedmici samo 6 % dece između 9 i 13 godina se igraju sami napolju.
Danas deca provode duplo manje vremena napolju nego pre 10 godina.
Deca koja manje od 60 minuta dnevno provode u igri napolju, na svežem vazduhu, imaju 60% veće šanse da imaju problema sa dijabetesom, srčanim problemima, hiperaktivnošću, poremećajem sna i drugim poremećajima psihološkog i sociološkog tipa.

Koliko je previše?

Koliko vremena pred ekranom je dovoljno za dete od 7 godina, ili ono od 3, 2 ili 1 godinu? Ministarstvo zdravlja SAD-a preporučuje da deca ispod 2 godine ne bi trebala uopšte da provode vreme ispred ekrana.  Francuska vlada je zabranila digitalno emitovanje programa za decu ispod 3 godine, a Kanada i Australija imaju slična pravila i ograničenja. Klinički psiholog sa Harvarda Ketrin Stajner koja izučava uticaj digitalne tehnologije na mozak male dece kaže da ne postoji ni jedna produktvna uloga ili korist tehnologije za dete ispod 2 godine. Ona dodaje da je posmatrajući bebe ustanovila da pokazuju jasne znake uznemirenosti kada gledaju u svoje roditelje tražeći određenu utehu, a oni su zauzeti telefonom.

Koja je onda prava mera? Izgleda da je odgovor jednostavan – vrlo malo. Za decu ispod 2 godine bez upotrebe mobilnih uređaja, kompjutera i gledanja TV-a. Deca između 2 i 5 godina maksimum sat vremena dnevno, a deca od 5 do 18 godina ne više od 2 sata dnevno. Stručnjaci kažu da se za tinejdžere može modifikovati ovo vreme jer oni u današnje vreme rade domaće zadatke koristeći internet. Slobodno vreme provedeno pred ekranom, vreme za razonodu je to koje treba ograničiti.

Mi roditelji danas često imamo duple standarde. Zabranjujemo deci korišćenje mobilnih uređaja, a sami ih ne ispuštamo iz ruku. Deca, pogotovu mala deca i bebe, uče apsolutno sve posmatrajući roditelje i uče iz njihovog primera. Roditelji moraju, ako žele da deca prihvate određena pravila, prvi početi da se tih pravila pridržavaju. Ako to znači, ostaviti telefon po strani dok je vreme za igru ili ugasiti TV za vreme jela, onda takva pravila treba poštovati i redovno ih se pridržavati.

Kao što sam već pomenula, ne možemo decu izolovati i zabraniti im upotrebu tehnologije kada ona rastu u svetu kada je takva tehnologija svakodnevna realnost. Ipak, mora postojati neki balans. Smatram da je najbolje rešenje koje roditelji mogu da sprovedu u delo boravak u prirodi. Boravak dece u prirodi ima višestruke koristi:

  • Povećava fizičku aktivnost
  • Povećava razmišljanje i želju za istraživanjem
  • Poboljšava uspeh u školi (đaci koji više vremena provode na otvorenom, imaju edukaciju u prirodi pokazuju 45% bolji uspeh na različitim testiranjima)
  • Poboljšava ishranu
  • Smanjuje stres (zelenilo u prirodi stvara osećaj zadovoljstva i relaksacije, a ne umora)
  • Povećava samopouzdanje
  • Omogućava usvajanje odgovornosti (briga o ljubimcu ili biljkama)

Svako od nas roditelja želi najbolje za svoju decu. Ipak, u svakodnevnoj brzini života sa bezbroj obaveza, zaboravimo ponekad šta je ono što je zaista važno za zdravlje i pravilan razvoj naše dece. Kada već živimo u periodu tehnologije koja je neizbežna i za nas i za decu, potrudimo se makar da nam deca često borave u prirodi, okružena zelenilom, na svežem vazduhu.

Hodati bos po travi, isprljati se u blatu, praviti igračke od drveta i lišća, šetati u prirodi, pojesti neku zdravu voćku koju smo ubrali sa drveta dok osluškujemo zujanje insekata i cvrkut ptica, ležati na travi i gledati u nebo – neophodan je balans.

 

Hvala što čitate.

Love, K