DISCIPLINA DECE U RANOM UZRASTU

 

Prvi u nizu razgovora na ovom blogu započinjemo jednom važnom i interesantnom temom za sve nas roditelje, a to je DISCIPLINA.

Pričaćemo o disciplini u ranom uzrastu, o pozitivnoj disciplini i o tome kako postaviti osnovu za vaspitavanje i gajenje odgovorne, samouverene dece koja poštuju svoje roditelje.

Svaki brižan roditelj želi da postavi dobru osnovu za odgajanje svog deteta i već u ranom uzrastu ređaju se pitanja: Kako komunicirati sa detetom koje je tek progovorilo (ili još uvek nije)? Kako dete koje tek počinje da istražuje svet naučiti gde su granice? Da li je ok da ga udarim po guzi ili da ga izgrdim?

Zadovoljstvo mi je što je moja draga gošća na blogu divna Nikolina Milosavljević, diplomirani psiholog, psihoterapeut u superviziji i savetnik za roditelje.  Ona će nam odgovoriti na neka pitanja koja smatram da svakog roditelja zanimaju.

 

  1. Kako se danas psihologija odnosi prema disciplini dece – da li podržava diktatorsko vaspitanje ili drugačiji pristup? Kako uopšte vaspitavati decu u ranom uzrastu?

Nikolina: U principu, od kada postoji psihologija koja izučava psihologiju dece, nije se podržavalo diktatorsko vaspitanje. Prve teorije o pozitivnom vaspitanju, bez kazni i batina, potiču još od 50-tih godina 20, veka. Ono što je problem je nedostupnost tih saznanja prosvetnim radnicima i roditeljima. Nastankom interneta, kada je sve postalo dostupnije, dolazi do toga da znanje postaje dostupno, pa i prosvetni radnici, i roditelji, ako ih nešto zanima, mogu da pročitaju. Sada je samo pitanje  osvešćenosti i volje 🙂

 Ukoliko podrazumevamo rani uzrast od 0 do 3 godine, osnovni razvojni zadatak deteta u tom periodu je da savlada motoriku, govor, al i regulacija emocija. Prvi izazov za većinu roditelja je upravo da nauče dete regulaciji burnih negativnih emocija, a nedostatak veštine da to dete uradi je kroz ispade nezadovoljstva i besa. Bez obzira na izazov na koji roditelj naiđe, vrlo je važno da bira da bude nežan, strpljiv i dosedan roditelj kako bi dete savladalo te svoje razvojne zadatke.

  1. Kako bi opisala termin „Pozitivno roditeljstvo“ i sta su zapravo njegove glavne odlike?

Nikolina: Pozitivno roditeljstvo stavlja u centar kvalitet odnosa između roditelja i deteta. Još kada se beba rodi, roditelj se vezuje za dete kako bi mu zadovoljio osnovne potrebe (hrana, higijena i sigurnost). To se zove bonding. Međutim, bonding nije dovoljan kako bi se razvila kvalitetna i sigurna afektivna vezanost, koja je osnova za kasniju emocionalnu stabilnost i zrelost. Sigurna afektivna povezanost između roditelja i bebe je ona gde se dete oseća sigurno i gde roditelj svojim prisustvom obezbeđuje stabilnost i sigurnost, i kao takvo, njegov nervni sistem je spreman da prima i usvaja nova znanja i  veštine. Ona se stvara kroz neverbalne poruke koje roditelj šalje detetu (osmeh, nežan pogled, maženje, ljubljenje itd.). Na primer, savetuje se kada se dete presvlači, kupa ili roditelj obavlja neke osnovne aktivnosti oko bebe, da se te situacije iskoriste za maženje i povezivanje sa bebom. Na taj način se stvara ta sigurna afektivna povezanost koja je osnova za kasniju emocionalnu stabilnost, zrelost, emocionalnu inteligenciju pa čak i za akademski uspeh kod deteta.

Međutim, mnogi, kada pomisle na pozitivno vaspitanje, pomisle da je to popustljivo vaspitanje. Vrlo je važno naglasiti da to nije popustvljivo vaspitanje. Roditelji koji koriste ovaj pristup uče dete gde su granice i koja su pravila, ali to rade na jedan nežan i dosledan način, sa ciljem da očuvaju kvalitetan odnos sa detetom.

Da bi roditelj uspeo u tom cilju, vrlo je važno da teži da bude racionalan, tj. da konstantno uči veštine regulacije svojih emocija kako u izazovnim situacijama ne bi počeo da se oseća besno i da nesvesno izabere agresivno postaljvanje granica (kažnjavanje, vikanje, fizička kazna). Upravo zbog toga, sam ja za racionalno i pozitivno roditeljstvo 🙂

 

  1. Danas često možemo pročitati kako nam se savetuje da što više izbegavamo upotrebu reči NE. Ne tamo, NE diraj to, NE to! Reč „NE“ – izbegavati ili upotrebljavati i u kojoj meri?

Nikolina:  Dete do 3 godine ne razume reč ne na način kako bismo mi voleli, tj. nemoj da diraš ili prestani to da radiš. Pogotovo kada govorimo o bebi koja ima manje od godinu dana, koji tek razvija govorni apart. I iz tog jednostavnog razloga, najbolje je izbegavati NE. I kada dete krene da dira nešto (na primer, šteker) potrebno je samo usmeriti dete na neku igračku ili aktivnost koju sme da radi sa propratnom rečenimom: “Ovo smeš da radiš”.

Vremenom kada deca počnu da razumeju reč NE, onda ona kod njih stvara otpor i burnu reakciju zato što je prva reakcija na neku aktivnost koju roditelji žele da prekinu je NE. U principu, ne treba je izbegavati za one situacije ili aktivnosti koje mogu biti zaista opasne za dete (na primer vrela rerna, šteker, i sl), zato što tada stvarno ima smisla koristiti je. Kada je roditelj koristi samo u tim opasnim situacijama, i deca onda reaguju na to NE adekvatno.   

 

  1. Koliko je zaista smisleno koristiti objašnjenja u vaspitavanju male dece umesto uotrebljavati reč NE za svaku sitnicu? Da li je delotvornije konstantno im preusmeravati pažnju kada želimo nešto da ne rade ili postoje i drugi načini?

Nikolina:  Kod dece do 3 godine, dugačka objašnjenja nemaju smisla, zato što dete ne može da razume posledice svog ponašanja onako kako mi razumemo sve do 6 godine. Kod dece predškolskog uzrasta mnogo je korisnije koristiti kratka pravila, umesto dugačkih objašnjenja. Na primer: “Kada prelazimo ulicu držimo se za ruku”, “Mi u kući razgovaramo kada smo ljuti” i sl. Tehnika preusmeravanje pažnje je dobra za tako malu decu zato što im skreće pažnju na ono šta smeju da rade od onog šta je opasno za njih.  Takođe, roditelj može da izabere da čvrsto zagrli dete ili da ga golica kada želi da promeni detetovu pažnju sa nečega što ne treba da radi. To je varijacija skretanja pažnje.

 

  1. Situacija:

Dete (uzrast 1-3 god), radoznalo, sve ga zanima, kreće se po kući i pokušava da dodirne šteker, obori kantu za smeće, otvara rernu. To su neke stvari koje ne možemo da premeštamo u kući, a zaista ne smeju da se diraju. Kako objasniti?

Nikolina:  “Kanta je za smeće” pa onda uzmete dete za ruku pa mu pokažete šta sme da radi i  propratite rečenicom: “Ovo smeš da radiš”. Ukoliko je dete uporno, uporno to radite. To se zove trening detetovih veština i roditeljskog stpljenja 🙂

 

  1. Mnogi roditelji i dalje primenjuju neke od sledećih metoda vaspitanja i kako one utiču na dete, šta im time poručujemo:

-vikanje (dete je na centimetar od toga da dotakne utičnicu – viknemo)

-udaranje po guzi ili ruci (kada radi nešto što ne sme)

Nikolina:  Vikanje u opasnim situacijama može spasiti detetu život, tako da sam ja za vikanje kada je nešto zaista, zaista opasno. Međutim, kada su štekeri u kući u pitanju, glupo je stalno vikati. To vikanje onda zaista gubi smisao. S obzirom da je sigurnost deteta jedna od veoma važnih detetovih potreba, mnogo je korisnije nabaviti zaštitu za štekere nego vikati svaki put.

Udaranje po guzi i rukici nema smisla. Povređujete dete, a ono nije dovoljno zrelo da razume posledicu svog ponašanja. Jedino šta ono pamti je bol, ali nije naučilo da se šteker ne dira, već da ga je roditelj koga toliko voli i od njega traži zaštitu i sigurnost, povređuje i nanosi bol. Ukoliko se takav vid vaspitavanja nastavi i kasnije, dete usvaja poruku da oni koji ga vole smeju da ga poveđuju. Takođe, ukoliko roditelj nastavi da “neposlušnost” deteta tretira na taj način, veća je verovatnoća da će dete razviti poremećaje u ponašanju.

 

  1. Tantrumi tj. izlivi besa :

-vrištanje u parku

-gicanje ili otimanje

-besno bacanje igračaka

-udaranje drugih ili sebe.

Kako ispravno i najpametnije odreagovati, šta raditi u tom momentu? Da li su tantrumi deo razvoja svakog deteta ili se oni nekako mogu svesti na minimum ili izbeći?

Nikolina:  Postoji razlika između tantrum tempera i ispada nezadovoljstva i besa. Tantrum temepri su mnogo izraženiji, karakterišu se intenzivnim vrištanjem, udaranjem, griženjem drugih ili tendencijom da se dete samopovredi kroz udaranje glavom o zid ili pod. Ne reaguju sva deca tako, već imaju ispad nezadovoljstva ili besa koji je blaži oblik i uglavnom se manifestuje vrištanjem i protestvovanjem. S obzirom da se to najčešće dešava deci uzrasta od 0 do 3 godine to je razvojno potpuno opravdano i to je, zapravo, trenutak koji roditelji treba da iskoriste kako bi dete naučilo veštini regulacije emocija. Naime, dete kada ne dobije nešto ono burno reaguje zato što nema veštinu regulacije svojih burnih negativnih emocija. Da budemo iskreni, veliki broj i odraslih to nisu naučili, a kamoli dete od 3 godine 😀

S obzirom da je na tom uzrastu razvojni zadatak deteta da nauči kako da se smiri kada ima nalet ovih negativnih emocija, roditelj je tu ključni faktor i role model.

To se radi tako što roditelj treba da nauči dete kako da se umiri, i to se najbolje radi kroz zagrljaj i mirno tešenje: “U redu je, razume te mama, polako, diši,… vidim da želiš baš tu igračku. Razume te mama” i tako ponavljate dok se dete ne smiri. To ne znači da će dete dobiti to što traži i zbog čega protestvuje, i zato, tek kada se dete smiri roditelj može da pristupa kratkom objanjenju zašto ta igračka ne može da se uzme ili bilo šta slično tome.

 

  1. Svaki roditelj će doći u situaciju da bude izuzetno isfrustriran, umoran, nervozan, pod stresom. Kako tada postupati sa svojom decom a da ne dozvolimo da naše stanje utiče na odnos sa njima. Koji pristup odabrati?

Nikolina:  Racionalan 🙂  Ne možemo baš uvek biti srećni i raspoloženi kada pristupamo detetu, to je nemoguće i nerealno. I to lice dete treba da vidi. Ali to ne znači da treba da vidi kako besnimo i vičemo, preterano strahujemo do te mere da izgledamo izbezumljeno. Ono što treba da vidi je da kada smo se našli u teškoj ili neprijatnoj situaciji uspeli smo da regulišemo svoje emocije i umesto da smo (na primer) besni u vezi sa nečim, uspeli smo da izregulišemo bes i sada osećamo nezadovoljstvo u vezi sa tom situacijom. Ili na primer, veoma smo anksiozni u vezi sa nekim budućim događajem (paničimo), ali smo uspeli da regulišemo tu svoju anksioznost i sada smo zdravo zabrinuti za ishod. Regulacija emocija se dešava na nivou razmišljanja, tj. mi sebe svojim pogrešnim, iracionalnim uverenjima uvodimo u bes, povređenost, anksioznost, osećanje krivice itd.  Kako bismo regulisali ove svoje emocije, potrebno je da otkrivamo ta iracionalna uverenja i pronađemo racionalan način razmišljanja i na taj način utičemo na naše emocije i ponašanje da se menjaju. Ovo nije lak zadatak, ove stvari roditelj može da nauči kroz psihološki koučing ili kroz psihoterapiju, zato što se često iza svih naših burnih emocija nalazi duboko ukorenjena pogrešna uverenja i predrasude koje mogu da nam smetaju da budemo nežan i dosledan roditelj.

Više o zdravi i nezdravim emocijama, možete da pročitate ovde:http://www.psihoterapija.nikolinamil.com/da-li-imate-osnovu-za-emocionalnu-inteligenciju/

 

  1. Da li u procesu vaspitavanja i male i velike dece metode poput grdnje, kažnjavanja, ucene, ograničenja, sankcija imaju primenu na bilo koji način ili se one uopšte ne preporučuju? Da li se sve može postići kroz razgovor, objašnjenja ili postoji neki magični mix? 🙂

Nikolina:  Ne postoji magični miks i ne postoji ništa magično u vaspitanju 🙂 Grdnja, kažnjavanje, ucene i ograničenja nisu delotvorne ni kada poslodavci rade to sa svojim zaposlenim, ni kada (na primer) vaš prijatelj “neće da sluša”, tako da neće mnogo koristiti ni prilikom učenja deteta pravilima i granicama. Ove metode često kod deteta produkuju inat, osvetu ili povlačanje u sebe i nedostatak samopouzdanja. Razgovor jeste najbolji čak i kada roditelj ne vidi neposredni rezultat. A biće situacija kada bi roditelj mogao da pomisli da razgovori ne vrede zato što želi momentalnu promenu, što uvek nije moguće. Rezultati se vide tek kasnije kada dete postane dovoljno zrelo da “posloži” te razgovore u glavi 🙂

 

  1. I za kraj – Kako odgajiti samouverenu decu, odgovornu, snalažljivu, punu poštovanja prema nama i izgraditi jedan lep odnos sa njima?

Nikolina:  Primenom racionalnih i pozitivnih principa u vaspitanju i sebe, i svoje dece 🙂

 

Nadam se da vam je ovaj intervju bio koristan koliko i meni i nadam se da ćete primeniti nešto od ovoga u vaspitavanju svoje dece.

Ukoliko biste želeli da saznate više o Nikolini, potreban vam je savet ili jednostavno želite da čujete šta još ima da nam kaže, pišite joj na office@nikolinamil.com ili posetite njen sajt www.nikolinamil.com  ili joj se obratite putem telefona ili Skype-a

Tel: +381 (0) 65 20 300 17

Skype ID: nindzaja

Nikolinu takođe možete pronaći na društvenim mrežama:
Facebook i Instagram

Ukoliko biste želeli da organizujemo jedno LIVE uključenje sa Nikolinom gde biste mogli da je pitate sve što vas zanima, ostavite komentar i mi ćemo ugovoriti datum.

 

Veliki pozdrav i hvala što nas čitate.

Love, K