POLAZAK U JASLICE – ADAPTACIJA, SEPARACIONA ANKSIOZNOST I ZAŠTO SU DOBRE

 

Moj 18-mesečni sin uskoro treba da krene u jaslice. Dobili smo sjajan vrtić koji nam je jako blizu kuće i čuli smo pozitivna iskustva roditelja čija deca već idu tamo.

Prema Viktorovom odnosu sa drugom decom imam jak osećaj da će zavoleti vrtić i da će mu se svideti da deo dana provede u grupi dece sličnog ili istog uzrasta.

Naravno, kao svakog roditelja, brine me adaptacija koju prati i strah od odvajanja (separaciona anksioznost). Pomisao na njegovo malo okruglo lice koje tugaljivo izgovara „MAMA“, pruža mi rukice i počinje da plače, mi bukvalno razara srce! Zna se kome će ovde definitivno biti teže!

Do sada sam pročitala uputstva i savete na tu temu psihologa iz našeg vrtića, slušala iskustva i savete vaspitačica, pročitala bezbroj blogova, različitih novinskih i web članaka na tu temu, ali ipak…!

 

SEPARACIONA ANKSIOZNOST ILI STRAH OD ODVAJANJA

Kada dete pođe u jaslice dešava se mnogo promena odjednom. Promene i nama odraslima teško padaju, posebno ako ih je dosta u isto vreme. Detetovim polaskom u jaslice menja se pre svega njegovo okruženje – sigurnost porodičnog doma menja se nečim nepoznatim, zatim njegova rutina i način života, i takođe činjenica da nisu sva pažnja i briga usmerene konstantno na njega.
Odvajanjem dete počinje da shvata da je ono zasebna osoba u odnosu na svoju mamu i tatu (da, dobro ste pročitali – bebe i jako mala deca ne razumeju da su oni posebna jedinka već doživljavaju sebe i mamu/tatu kao jedno), i često im to novo otkriće izaziva strah i čak i tugu. To je sve normalan deo odrastanja u ranom detinjstvu.
Strah od odvajanja je upravo strah deteta da može biti razdvojeno od majke. Takođe, bitno je naglasiti da ovaj strah ne postoji isključivo kod deteta već i kod majke i posebno je izražen u prve 3 godine detetovog života. Za malo dete svako odvajanje od majke predstavlja strah jer je to svet van njegove sigurne zone. Dete može ispoljavati čak i burne manifestacije straha u prvom periodu razdvajanja. Može biti plačljivo, uznemireno, loše spavati ili jesti, često se buditi noću. Takođe, neretko dolazi do takozvane regresije – pojava kada dete koje je npr.prohodalo počinje ponovo intenzivno da puzi, ako je naviklo na nošu ponovo piški u gaće, prestaje da komunicira ako je lepo propričalo i slično. Ovakve situacije uglavnom prođu detetovim privikavanjem na jaslice, dadilju, vrtić.

“Separacioni strah je normalna pojava kod deteta i roditelji treba da dete polako, u skladu sa njegovim uzrastom, navikavaju na samostalnost.”

 

ADAPTACIJA NA JASLICE I VRTIĆ

Već sam ranije pisala na temu privikavanja na vrtić i taj tekst možete pročitati OVDE.
Neophodno je i najbitnije da je adaptacija postepena i da se sprovodi određenim ustaljenim koracima. Polaskom dece u vrtić vaspitači postaju naši partneri u odgajanju i vaspitanju naše dece tako da je potrebno izgraditi dobar odnos sa njima. Kao i za svaki odnos koji želimo da razvijamo i negujemo, potrebno je dosta truda sa obe strane. Kao i uvek, ključ je komunikacija.
Kao roditelj kome je takođe jako teško što se razdvaja od svog deteta, kažu da je jako bitno da podržimo povezanost između deteta i vaspitača kao i poverenja koje dete u njega ima. Takođe, jako je bitno pustiti dete da ostvari interakciju sa drugom decom tako što ćemo se povući kada vidimo da su se deca zaigrala i ne upadati im u njihov svet sa svojim dobacivanjima i idejama.

Savet koji smo dobili od psihologa iz našeg vrtića ću podeliti sa vama, a on glasi: „Ponavljajte mantru: I OVO ĆE PROĆI. Vi ste odrasli, odgovorni i vi morate biti detetova baza podrške i sigurnosti. Kada vaše dete preplave neprijatne emocije, zapamtite, to je njegova kriza a ne vaša, DIŠITE DUBOKO I SMIRITE PRVO SEBE. Zatim tihim i nežnim glasom i nežnim rukama vodite vašeg mališana kroz njegovu krizu.“

Tokom adaptacije deca prolaze kroz veliki stres i važno je da im se potpuno posvetimo nakon povratka iz vrtića, da provedemo ostatak dana zajedno i pružimo im dosta ljubavi, nežnosti, smeha, zagrljaja, poljubaca jer time im pomažemo da se oslobode tenzije koja se nakupila tokom dana.
Takođe, treba da naučimo decu da su SUZE OK! Jer tuga nije nešto što bi trebalo sakriti i potisnuti, već prihvatiti i izraziti. Roditelji I generalno odrasli često prema dečijim suzama imaju čvrst negativan stav – “suze su za slabiće” , “velika deca ne plaču” , “plaču samo kmeze” , „plakanje je za devojčice“ i slično. Tim rečima deci se šalje upravo ta poruka da su suze pogrešne i da ih treba potisnuti. Ipak, ako je vaš mališan tužan i plače prilikom razdvajanja od vas (mene ovo tek čeka, ali prenosim savet iskusnih i stručnih lica),  „umesto – Nemoj plakati, smiri se, vidiš da te svi gledaju- možete reći „Zlato, u redu je, možeš da plačeš.“

 

ZAŠTO SU JASLICE DOBRE

Odabir odgovarajuće i najbolje opcije za čuvanje deteta je broj jedan kada se približi vreme da mama krene na posao. U mom slučaju, ono što bih definitivno preferirala je da ja budem sa Viktorom do njegove treće godine. Zašto tako? Pa u razgovoru sa nekoliko stručnih lica, među kojima su i dečiji pedagog, vaspitačica i socijalni radnik, došla sam do zaključka da deci mlađoj od tri godine nije neophodna ta vrsta socijalizacije koju vrtić obezbeđuje. Deci tog uzrasta je i dalje najbolje kod kuće sa mamom dok ne napune tri godine. Ipak, mi dete upisujemo u jaslice. Naravno, razlog broj jedan je – za sada mama mora na posao. Opciju dadilje smo odbacili u startu. A baka i deka servis nama nije dostupan jer nam bake i deke ne žive u Beogradu, a neki još uvek rade.

Jedina preostala opcija su dakle jaslice.

Nakon podrobnog istraživanja na ovu temu, moj zaključak je sledeći – postoje i neke dobre stvari kod jaslica.

 

  1. Jaslice su dobra priprema za školu
    Za decu je jako korisno da budu u grupi sa drugom decom. Deca se u jaslicama uče socijalizaciji, uče se da dele sa drugom decom, da poštuje druge kao i svoje okruženje. Vrlo važna veština koju deca počinju da uče u vrtiću je upravo i strpljenje, samokontrola i upravljanje sopstvenim emocijama.
    Tu se uče i neke praktične stvari kao što su pranje ruku, slaganje igračaka, obuvanje cipelica i slično.
  2. U jaslicama se podstiče igra
    Igranje sa drugom decom podstiče socijalne veštine a bitno je i za sticanje samopouzdanja. Bitno je da se deca podjednako igraju i napolju i unutra. Jako je dobro što u jaslicama i vrtićima ne postoji TV u učionici pa se tako deca koncentrišu na igru. Kroz igru deca se razvijaju, razvijaju koordinaciju, balans, jačaju mišiće. Takođe, u vrtiću je veća verovatnoća da će moći kroz igru da prave veći nered nego kod kuće, što je odlično za decu.
  3. U jaslicama se podstiče korišćenje noše
    Kod kuće se ovaj momenat možda nekada isuviše odlaže, ili se možda kasno i razmišlja o tome. To naravno nije presudno jer sva deca će naučiti da koriste nošu u jednom momentu, ali deca u vrtiću kopiraju drugu decu i lakše prihvataju promenu ako se dešava u kolektivu.
  4. Deca u jaslicama stiču drugare i uče se socijalizaciji
    Kao što već pomenuh, socijalizacija je ključna za razvoj dece. Kažu da ono što deca dobijaju od svojih vršnjaka, i to uzbuđenje pri igranju ne može zameniti ni jedan roditelj 😀

 

Kvalitetne jaslice, sa dobrim osobljem, punim znanja i iskusta, i povrh svega entuzijazma za rad sa decom, pruža deci sledeće: zabavu, izazove, sigurnost, prijatelje.

Naravno da se mala deca lepše osećaju kod kuće sa mamom, ali zaključak je da gde god dete na kraju bude, kvalitet nege u toku dana je najbitniji. Svi roditelji su različiti i različito provode vreme sa svojom decom. U jednoj činjenici svi smo ipak isti, a to je da definitivno želimo najbolje za svoju decu.

Jedno istraživanje Univerziteta Oksford i Londonske ekonomske škole je pokazalo da je deci bolje u jaslicama nego kod kuće. Ja iskreno ne verujem 100 %, ali evo da vam prenesem šta tvrdi istraživanje.
Istraživanje navodi da je deci bolje u jaslicama jer tamo se uče svakodnevnim veštinama i socijalizaciji, dok kod kuće, usled nedovoljne stimulacije primerene za taj uzrast, često se dešava da deca kasno progovore.
Naime, istraživanje je sprovedeno na uzorku od 800 majki iz Nemačke o napretku njihove dece kada su imala 2-3 godine. Njima su postavljena pitanja poput „Da li Vaše dete ume da seče papir makazama?“ , „Da li Vaše dete izgovara rečenice od dve reči?“ .
Istraživači su došli do zaključka da aktivnosti koje se sprovode u jaslicama poput pevanja pesmica, čitanja priča, bojenja, umetnosti, igrica imaju pozitivan uticaj na razvoj govora, motoriku i da te aktivnosti zapravo čine decu najsrećnijom.
Iznenađujuće otkriće do kog su došli je da izlazak u šetnju ima negativan uticaj na motorički razvoj bebe, a oni su naveli da je mogući razlog to što dete većinu tog vremena provede u kolicima.

Zaključak je opet dvostran – ako se sve pomenute aktivnosti sprovode sa roditeljima kod kuće, uticaj na razvoj deteta je pozitivan. Ono što ja na kraju ovog teksta želim da naglasim (možda da bih sebi olakšala Viktorov polazak u vrtić) je da jaslice definitivno jesu korisno mesto za dete, mesto gde će se njegov potencijal i veštine razvijati na dobar način.

Love, K