KAKO DECU NAUČITI STRPLJENJU – PRAKTIČNE IDEJE I IGRE

Deca, posebno u ranom uzrastu, su veoma nestrpljiva. Ne vole da čekaju sa nama u redu u prodavnici ili pošti (mada realno, ne volimo ni mi). Nestrpljiva su i ne  mogu da sede dugo u restoranu ili da nam dopuste tih 15 minuta da popijemo kafu na miru.  Svakodnevno se dešava da su deca toliko nestrpljiva da kada žele nešto, to zahevaju istog momenta, često nas prekidaju dok pričamo jer imaju nešto važno da nam kažu ili ne mogu da sačekaju svoj red ako se igraju sa drugom decom. Tu su i neke svakodnevne, normalne situacije u kojima deca treba da nauče da čekaju – u redu kod lekara ili u saobraćajnoj gužvi. A kada odrastu, čekaće na razne stvari, počevši od čekanja kraj telefona da se važna osoba javi, pa sve do čekanja na ishod rezultata ispita ili intervjua za posao, do čekanja na stambeni kredit.

Iako živimo u INSTANT svetu gde su razne i mnoge stvari dostupne odmah, iako bismo možda i mogli svojoj deci dati ono što požele odmah, ne znači da bismo uvek i trebali.  Strpljenje je veoma važna društvena veština i da bi se uspešno savladala, potrebna je praksa.

Dobra vest je da, kako stručnjaci kažu, strpljenju se deca uče. To je samo još jedna u nizu veština koju će savladati tokom odrastanja.

Naravno, u ovom tekstu ne želim da ohrabrim roditelje da teraju svoju decu da uvek čekaju da dobiju pažnju koju zaslužuju,  stalno budu mirna ili mirno sede, jer kao što svi znamo pokret je od ogromne važnosti za razvoj dečijeg mozga. Decu svakako treba podsticati da se kreću i budu aktivna, ali svakako strpljenju treba da se uče zbog njih samih jer će im svakako tokom života biti vrlo korisno. 

Nakon malo istraživanja na ovu temu, pronašla sam nekoliko zanimljivih praktičnih načina i igrica kroz koje će se deca učiti strpljenju. Kroz ove igrice deca će morati da sačekaju svoj red, ili da sačekaju izvršenje neke akcije i na taj način naučiće se vremenom i ovoj bitnoj veštini.

  1. RUKOTVORINE – Pravljenje rukama – plastelin, glina, kula ili neka druga građevina od Lego kockica, vrlo su dobar način da deca nauče da moraju da ulože neko određeno vreme kako bi došli do rezultata.
  2. POSADITE BILJKU ZAJEDNO – Dobra ideja je da zajedno posadite seme neke biljke u saksiju i svakodnevno je zalivate i čekate da poraste. Osim strpljenja, naučićete decu na ovaj način i da se isplati čekati, razviće se kod dece osećaj postignutog uspeha, ali i brige za prirodu.
  3. ISPECITE KOLAČ – Svi znamo da deca vole da jedu kolačiće, ali vole itekako i da ih prave sa nama. Napravite testo i dajte im da oblikuju. Mogu sami izmišljati obike, a možete kupiti i modlice. Objasnite im kako, da bi mogli da pojedu kolače, moraju se prvo ispeći u rerni a za to je potrebno vreme.
  4. ZVONCE  – Nadjite neko zvonce koje malo duže zvoni ili pustite neku kraću melodiju i objasnite deci da je zadatak igre da pažljivo slušaju dok zvuk ne prestane i ko se prvi javi kada zvuk prestane dobija poen. Sami osmislite nagradu za dete koje pobedi.
  5. SUVO GROŽĐE – Pokušajte da se igrate da što duže jedete suvu grožđicu, npr.čitavih 30 sekundi. Videćete, izazov je.
  6. NE POMERAJ SE – Igrajte igru u kojoj je pobednik onaj ko najduže izdrži da se ne pomera. Možete npr. pustiti muziku i krenuti da igrate što smešnije umete i odjednom muzika staje, svako ostaje u nekoj čudnoj ili smešnoj pozi. Ko će najduže izdržati? Smislite neku zanimljivu nagradu, na primer, pobednik bira koji crtani ćete gledati svi zajedno sledeći put kada organizujete kućni bioskop.
  7. SEMAFOR – Ova igra je super zanimljiva. Možete napravti i neku varijaciju u zavisnosti da li se igrate napolju ili u kući. Potrebno je odrediti startnu liniju i cilj. Jedna osoba stoji na cilju i glumi semafor i njen zadatak je da govori „ZELENO SVETLO“ ili „CRVENO SVETLO“. Ostala deca, ili ukućani su takmičari. Njihov zadatak je npr.da krenu od starta i igraju ili skakuću ili hodaju na sve četiri ili na prstima do cilja. Onog momenta kada se oglasi SEMAFOR i promeni se boja u crveno, svi moraju da stanu i prestanu da se pomeraju. Ko nastavi da se kreće, ispada iz igre. Onog momenta kada SEMAFOR kaže zeleno, takmičari nastavljaju da se kreću.

Kada se radi o manjoj deci, npr. uzrasta od 1-3 godine, super načini da se vežba strpljenje je čekanje u redu na ljuljašku u parku, ili čekanje na red da se poigraju sa nekom igračkom. Takođe, ukoliko im kupite nešto u prodavnici, ja npr. kupim Viktoru neki autić u prodavnici i objasnim mu kako moramo prvo da platimo pa se onda igramo, zajedno nosimo to na kasu, onda on čeka dok prodavačica to otkuca i tako dalje. Ili npr.ja kada kupim Viktoru Kinder jaje, učim ga da malo pričeka dok ja ne skinem foliju, jer smo imali situaciju da je jednom progrizao foliju od nestrpljenja (!!). Iako vam možda ovo zvuči sasvim normalno i ne preterano bitno, sve te svakodnevne situacije su načni na koji deca mogu da vežbaju da malo pričekaju.

I smanjite upotrebu tehnologije! Tehnologija radi sasvim suprotno – instant feedback koji deca dobijaju sa ekrana tableta i računara ne pomaže im da se nauče strpljenju.

Ukoliko imate i vi neku zanimljivu strategiju ili igricu, pišite mi 🙂

Možete me naći na Instagramu gde svakodnevno postavljam slike i pišem o raznim temama.

MOM GUILT – MAJČINSKI OSEĆAJ KRIVICE

 

Ovo je tema o kojoj već neko vreme želim da pišem. Krivica koju osećam od kada sam postala mama. Svaka mama zna upravo u čemu pričam.

Od kada sam postala mama vrlo često se javlja taj osećaj krivice zbog raznoraznih stvari.

Danas nisam provela dovoljno kvalitetnog vremena sa Viktorom.

Moj tata ga je jutros izveo u šetnju!Možda sam trebala ja.

Jutros sam spavala do 9!! Mama je nahranila Viktora, presvukla ga i igrala se sa njim.

U petak nisam izašla sa Vladom i Viktorom u park. Ostala sam kod kuće da se odmorim.

Pre par dana sam vikala na Viktora jer je bacao hranu na pod.

Zakazala sam masažu u petak, a možda bi trebalo da budem sa Viktorom i tada.

 

Spisak se nastavlja, ide dalje, sitnice, sitnice, dete, muž, kuća, posao…. Ipak, najveći osećaj krivice se javlja kada treba da uradim nešto ZA SEBE! Još ako to podrazumeva da se sebi posvetim dok je Viktor budan, onda to dostiže totalno drugi nivo.

 

Kada je Viktor napunio 10 meseci vratila sam se na moje časove plesa. Prestala sam da idem kada sam ostala u drugom stanju jer tada je bio kraj sezone, a kada je sezona ponovo počela, ja sam već bila 6.mesec trudnoće i nisam mogla da idem na treninge. U trudnoći, a i nakon što se Viki rodio, sanjala sam da plešem! Bukvalno sam osećala kako koračam po sali Beodensa i radim određene korake. Sanjala sam JIVE, sanjala sam RHUMBU. I tako, kada je Viki imao 10 meseci, ja sam se vratila na ples. Bila sam presrećna! Časovi su mi počinjali u 21h, a Viki je tada već spavao. Bilo je ok.

Ipak, javljao se neki osećaj anksioznosti što ga ostavljam, jer – može nešto da se desi! Uvek je ostajao sa Vladom, u sigurnim rukama, najsigurnijim.  To mi je olakšavalo činjenicu da ga ostavljam. Sada sam se već navikla, pa mi ne pada teško.

Kada bih želela da odem da se vidim sa nekim, da odem na masažu ili kod frizera – uglavnom sam pokušavala da to bude kada Viki spava preko dana ili kada uveče zaspi. Jednostavno, tako mi je bilo lakše. Ipak, bila bih napeta.

Sećam se jednom sam želela da odem da kupim sebi haljinu i sandale pred leto, i Viktoru par bodića sa kratkim rukavima. Vlada je bio i više nego raspoložen da ostane sa njim, a plus je i njegova mama tada bila u Beogradu, pa sam otišla. Zvala sam ih nekoliko puta da proverim šta rade, kako je on, da li da se vratim. Doduše, tada sam još uvek dojila Viktora pa je osećaj napetosti i anksioznosti bio ogroman.

Kada sam postala mama, naravno, sve se promenilo. Preplavljujuća ljubav prema tom malenom biću koja obuzima celo tvoje telo i dušu i misli. Bukvalno gledaš svoje sopstveno srce kako kuca izvan svog tela. Više nisi sama sebi na prvom mestu. Ti dani su gotovi. Svoje potrebe stavljaš na poslednje mesto. Ok, možda ne baš na poslednje, ali svakako ne na prvo. Svaka mama će se složiti verovatno i prepoznati. Još uvek se dešava da moram sebe da podsetim da pijem vodu, pojedem nešto ili odem da piškim. A na samom početku, to je bila svakodnevnica.  Svaka mama jednostavno pored svih tih obaveza i brige o bebi, jednostavno zaboravi na sebe. I to je normalno, i na početku neizbežno.

 

Sada, kada je Viktor malo porastao, pokušavam da nađem više vremena za sebe. Znam koliko je to važno. Za svaku osobu važi jedna istina – ne postoji ništa važnije od brige o sebi! Naravno, svaka mama će pomisliti da je na prvom mestu briga o deci. Jeste, ALI – Da li smo loše majke ako redovno odvojimo vreme samo za sebe??? NE!
Briga o sebi je od neverovatne važnosti za svaku jedinku, pa tako i za nas mame, jer kako ćemo biti dobra mama , zdrava mama, snažna, ako ne vodimo računa o svom zdravlju kako fizičkom, tako i psihičkom (mnooogo bitno)!
Shvatam da me vreme provedeno sama sa sobom, radeći stvari SAMO ZA SEBE, ne čini lošom i sebičnom majkom – naprotiv! Svakoj mami je potreban ventil, predah, odmor. One koje kažu da im ne treba – nisu iskrene prema sebi i drugima, znajte da je tako. Ako izdvojite vreme za sebe, da prošetate, odete na masažu, manikir ili kafu sa prijateljicom, u šoping ili jednostavno ostanete kući da odmarate – to NE ZNAČI da ste sebična ili ne dovoljno dobra i posvećena mama. To zapravo znači da ćete se kući vratiti osvežena, relaksirana, opuštenija. A to opet znači da ćete biti BOLJA MAMA, BOLJA SUPRUGA, BOLJA OSOBA!

Osećaj krivice će ostati, on je uvek tu. Da nas podseti da imamo mladunče kome smo potrebne. Ali znajte da će baka sasvim solidno promeniti bebinu pelenu, tata će sigurno uspeti da ga/je obuče i prošeta po parku sam, bebac će biti i više nego srećan što je izašao u šetnju sa tatom/ bakom/ dekom/ tetkom a vama će se obradovati do neba kada vas vidi.

Odvoji vreme za sebe, svakoga dana, svake nedelje. Pola sata, dva-tri sata, ceo dan – koliko god je potrebno. Prigrli i prihvati taj osećaj krivice, ali prihvatimo ga kao nešto najnormalnije i neka nam on bude podsetnik da ćemo svojoj deci od najveće vrednosti biti zdrave, srećne, zadovoljne i raspoložene i da je vreme izdvojeno za nas, svakako ulaganje u njih.

 

Love, K